Lepa sam, inteligentna, vredna i jaka. Bar sam bila dok sam cekala ljubav. Cekala sam je, cekala i docekala. Sad sam slomljena.
Uvek sam imala mnogo udvaraca. Neki su mi se svidjali, drugi ne. Nisam ulazila u veze, cekala sam, trazila sam onog pravog. Uvek sam imala neko opravdanje zasto je to tako.
Ceo svoj zivot sam gledala kako moja majka pati zbog izgubljene ljubavi. Takodje moja baka se udala, kasno za ono vreme, za coveka koga nije volela, sa kojim je imala mnogo dece, ali je i ona negde patila. E ja sam htela da se suprostavim tom porodicnom prokletstvu i nadjem nekog koga cu da volim i ko ce mene da voli. Drugi razlog je bio taj da ja ne udjem u nesto i ne povredim nekoga ko mene bas voli, mada negde sam i odgojena, po starinski (totalno bezveze za danasnje vreme), gde je sramota da ako devojka ima vese momaka. Takodje bojala sam se da ne budem iskoriscena.
I ja sam tako cekala i cekala. Kad muskarce ignorises, kad si nezainteresovan, oni se bas lepe. Pokusala sam da ih ne povredim, da ostanem sa njima u kontaktu, ali je to neko moje odbijanje htela, nehtela ipak neke povredilo.
Jedna moja veza zavrsila se samo na poljupcima. Nista vise. A tad sam vec bila, ko sto kazu, velika devojka. Nije da nisam imala zelju, nego nisam htela, imala sam jaku volju.
Bila sam jaka, borbena, izlazila kao pobednik iz teskih zivotnih situacija. Bila olicenje postenja, dobrote, hrabrosti, mirnoce. Zavrsila srednju skolu, zavrsila fakultet. Uzivala sam sto sam takva.
I tako zaljubim se ja na fakultetu. Cujem za njega slucajno. Slucajno ga sretnem. Upoznam. Ali on je tad imao devojku. Ja nisam ni znala. Zaljubila se do usiju u njega. On je prosto bio nezainteresovan. Ponekad me i ismejavao. E onda sam ja, uinat, pomalo i autodestruktivno, rekla najvecoj tracari da mi se svidja, a ona naravno prosirila dalje. On se sepurio, ali moram da priznam da mu i nije bilo svejedno, ova njegova pocela je da bude ljubomorna. Iskreno, jeste da sam ga volela, ali me povredio, i definitivno nikad ne bih bila sa njim. I to je bilo moje prvo jako zaljubljivanje. Mislim da sam zahvaljujuci njemu i zavrsila prve godine fakulteta. Dugo sam patila. Na kraju me je drugi muskarac, kome sam se svidela, naveo da ovog zaboravim. Takodje, nekako mi se zgadio, jer sam ga jednom videla u belim cipelama. Bio je jako smesan. Kao cirkus.
Posle toga duga pauza, cekanje, nikako da mi se neko svidi. Cinilo mi se da u ovom gradu i ne mogu nekog da sretnem da se zaljubim. Ne volim da izlazim, a htela bih, eto da nekoga nadjem, sretnem. Mnogi su mi prilazili. Ja sam i dalje cekala.
Preko mog tadasnjeg prijatelja upoznala sam njega. Nekako sam previse njih odbila, nisakim nisam ni pokusala, mislila sam da je tu moja greska i pristala sam da se vidim sa njim. Kad sam ga upoznala izgledalo mi je da ga poznajem ceo svoj zivot. Nije mi se odmah svideo, ali mi se dopalo sto je inteligentan i tad sam mislila jako dobar. Mislila sam da nece da me povredi. Dugo smo pricali. Posle dogovorili drugi sastanak. Bilo mi je lepo u njegovom drustvu, ali nekako nisam odmah prepoznala da je on taj pravi. Posle smo se vidjali nekoliko puta, pricali i pricali. Prijalo mi je njegovo drustvo. Ali eto dugo se nismo poljubili. Ja sam cesto imala neki odbojan stav. Ne znam. A htela sam da ga poljubim.
Kad smo se poljubili, on je rekao "Ti si ta. Ti si prava". Dugo me ljubio. Kako smo isli do stanice, on je malo malo saginjao se da me poljubi. Ja ne znam zbog cega, ja sam imala zelju da pobegnem, mada moram da priznam da mi je prijalo.
Vremenom sam pocela da volim sve vise i vise. Bio je zanimljiv. Cesto smo bili zajedno, a kad nismo, cesto bi se culi telefonom. Zelela sam svaki tren da provodim sa njim. On je bio pazljiv.
Cesto sam govorila, da nije bilo rata, nas dvoje se nikada ne bi sreli. On je to poricao. Rekao bih "Sreo bi te, sigurno bi te sreo. Nasao bi te". Imali smo dve svadje. Oba puta sam htela da ga ostavim. Molio me da to ne uradim. Nisam. Uvek sam bila tu kad mu je bilo tesko. Upoznala sam ga sa mojima. Nije im se svideo, ali nikad nisu bili losi prema njemu. Bili su jako kulturni i fini i on se zaista lepo osecao. Ja sam bila ta koja ga je uvek branila i stitila. Volela sam ga i volela. Voleo je i on mene. Bar sam ja mislila da me voleo i da je spreman sve da uradi zbog mene.
Ta ljubav krunisana je brakom. Misilila sam da ce me zauvek voleti, da ce uvek biti tu, da ce me stititi, podrzavati. Ne, pogresila sam.
Ja sam cekala i docekala da upoznam moju ljubav. Previse sam se opustila. Previse sam verovala. NIje sve u ljubavi. Moja majka i moja baka, bez obzira sto se nisu udale za coveka koga su volele, udale su se za coveka koji je njih voleo i podrzavao i bile su srecne. Nije im nedostajala ni paznja, ni briga, ni pozrtvovanje od muzeva, cak ni ljubav.
Meni je nedostajalo sve. A ljubav se gasila. Gasila kod njega. Njegovi roditelji nisu me prihvatili, bez obzira mi smo se vencali. Vencanje je bilo u inostranstvu. On je ostao, a ja sam zbog papira morala da se vratim, dok se navodno on ne snadje. Njegovi su se mesali, on je poceo da izlazi, da pije, da se slabije javlja, stalno je imao neke obaveze. Posle je i nasao drugu. Kad bi mu rekala kako si se promenio, ja ne mogu da te prepoznam, rekao je "Sve se menja, mace, univerzum se menja, ja se menjam".
Ni jednog trenutka nije bio tu kad mi je tesko. Prestao je da pita kako sam. Prestao je da se brine kad mi nije dobro. Prestao je da prica gde ide, kako mu je, kakvi su mu planovi. Na meni je bilo samo da cutim i cekam. Ponovo cekam, cekam da moja ljubav ucini iz ljubavi nesto za mene. Cekam da budemo zajedno. Docekala sam bol i bol, ponizenje, patnju, laz, prevaru, ignorisanje, vikanje. Docekala sam da budem ostavljena.
